Прилог је посвећен теоријској анализи религијског феномена савременог постсовјетског руског друштва и то на примеру тзв. проправославног консензуса који је постао актуелан у току 90-их година прошлог века и остао све до краја прве деценије новог века. У контексту кључних промена у друштвима касне модерне, верска структура се усложњавала а друштвена рефлексија задобијала аутономност. Социолози и други научници уводе концепт „рефлексивног односа према религији“ којим се подразумева да појединац у касномодерном друштву осмишљава суму друштвено важних манифестација свега онога што иначе подразумевају и обједињују појам „религија“ и њени деривати. Овакав однос према религији није у корелацији са верском праксом, верском припадношћу и верским искуством као таквим – има га било која особа без обзира на њену умешаност у верски контекст или на сопствену религијску идентификацију. Епицентар верских неједнакости појављује се у симболичкој и комуникативној сфери, повезаној са религијом и њеним односом према друштвеним институцијама као што су култура, образовање, идеологија, морал, породица.
Фотографија из архиве СНЦ
Рад написали: Мирко Благојевић и Сергеј Лебедев
Овај текст спада у тематске категорије:
