Над питомим валом реке дан је развио своја крила
Тај дан постаде галеб што ка плавети неба спрема се да лети
Тај дан кад сам Те видео
Да те никад не заборавим
Силвија Винћенти
Стрпљив је мој живот што га време круни
Да у том дану, на улазу кад Те сретох
Тамо, где залутали лахор милује хотелско цвеће
Тај живот што дуго Те чека претвори се у једино Твоје пролеће
Да свијам невене око Твога лица док сневаш у дрхтају зоре
Да будим над Твојим домом повијене горе
И смирујем узбуркано море
Док шапатoм умилних усана молитву Господу узносиш
У том дану кад сам Те видео благи је умор склопио Ти очи
Пожелех тад с нежношћу и топлином да додирнем Твоје лице
И положим руку на увојак Твог рамена
Жуборе латице сунца уснулим водама Вардара
Једино је Скопље тако лепо у подне
Док разиграни смех детета са обале према нама лети
У том дану кад сам Те заволео да Те никад не преболим
Силвија Винћенти
Сад зима је
Снежи
Над раним сутоном Београда
Лагано падају пахуље на ову брезу, уздрхталу и тако младу,
Једна је додирнула стару плочу – my favorite-Никола ди Бари
Залутала је у собу пахуља и пробудила звуке давне канцоне
У мојој соби опет је Сан Ремо
У тој соби што за Тебе је чувам,
Са гитаром на орману од ораховине и свеском што крије недовршену баладу
Та једноставна соба
Са погледом према Студентском граду
Свако вече Теби се молим, Господе
Трепти пред Твојом иконом нада
Да ћу је видети опет
И да у вечном трајању Твога дана
Никада растати се неће
Један човек из Београда
И једна жена из Милана
У том вечном дану кад рајска птица
На раме Ти слети
Увек ћу Те волети
Силвија Винћенти
Илустрација: Драгољуб Триндић
Овај текст спада у тематске категорије:
