Централна личност српског културног препорода, Вук Караџић, обрео се у Бечу 1813. године. Пошто се претходно разболео и безуспешно лечио, он је, по пропасти Првог српског устанка, прешао као и многи други у Аустрију. Када је Вук као избеглица стигао у Беч, он се, већ хром и са штулом, у туђем свету није одавао уобичајеном животу српских емиграната. Прегао је и саставио малу књигу о пропасти Србије у форми писма Карађорђу и предао је на цензуру крајем године. Та књижица, као цензору словенских књига у Бечу, дође у руке Словенцу Јернеју Копитару. Он је препознао таленат човека из народа и наменио је од тада Вуку улогу српског и словенског културног реформатора.
И није се преварио. Тих година у Бечу било је учених Срба. Они су, држећи тај посао за бесмислицу, одвраћали Вука, говорећи му да не квари хартије узалуд. Када је Вук предложио Димитрију Давидовићу и Димитрију Фрушићу да заједнички саставе српску граматику, одговорили су му: Е, прођи се будалаштине. Такви савети нису поколебали Вука. Убрзо је саставио Пјеснарицу, написао критику на Давидовићеве Новине, критику на Видаковићева Усамљеног јуношу и српску Писменицу. Дакле, већ у првој години бављења књижевним послом, Вук је за књижевни језик узео народни говор, начинио правописну реформу, сасвим је довршивши у Српској граматици, објављеној уз Српски рјечник из 1818. године.
Илустрација преузета са Википедије: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:VukKaradzic.jpg
Овај текст спада у тематске категорије:
