Kантово схватање ума

Аутор најпре испитује теоријске и друштвено-историјске претпоставке Kантове концепције ума. Kантово суочавање с проблемом статуса метафизике, као и задаци филозофског утемељења науке и заснивања етике условили су успостављање разлике између разума и ума, категорија и идеја, односно теоријске и практичке сфере. Након разматрања конститутивне улоге разума и регулативне употребе идеја у теоријској сфери, аутор испитује Kантово схватање конститутивне улоге ума у практичкој сфери. Ослањајући се на његово учење о примату практичког над теоријским умом, морала над науком, аутор закључује да је за цивилизованост довољан разум, док је за морализованост неопходан ум. Пошто је размотрио Kантов покушај да увођењем рефлексивне моћи суђења премости понор између нужности и слободе, аутор указује на сличност ума и рефлексивне моћи суђења у погледу њихове регулативне улоге у теоријском сазнању. Испитивање односа природе и ума у Kантовој филозофији, као и сучељавање Kантове и Хегелове концепције ума, нуде претпоставке за разумевање амбивалентног става кенигсбершког мислиоца према револуцији. Након преиспитивања Лукачеве оцене о Kанту као типичном представнику грађанског мишљења, аутор не крају рада расправља да ли нам Kантова филозофија може помоћи да пребродимо кризу у којој се данас човечанство налази.