Нисам сликар и немам посебних афинитета у односу на вредности претхришћанских и нехришћанских религија, али ћу као етнолог покушати да дам свој, искључиво лични, осврт на оно што сам доживео суочивши се са сликарством Љубивоја Јовановића.
Новије слике овог аутора представљају нам његов доживљај древних митолошких представа и идејних образаца претхришћанских веровања, пре свега српскословенских богова и натприродних бића. У жељи да нам дочара један давно нестали свет, он нам нуди митоидеје везане за ново израњање знамења Стрибога, Перуна, Световида, Моране и других старих српскословенских, ”сорабских” богова. Неки од њих делују достојанствено и свечано, други претеће, вулгарно, па и гротескно. Понегде су те представе отворено провокативне (чак и шокантне за неупућене), што се огледа и у наизглед немотивисаном и необичном спајању симбола које из новије историје познајемо у форми оштро супростављених и неспојивих белега, као што су то српски грб са четири оцила и свастика, некада присутна међу Словенима са значењем соларног симбола.
Међутим, у времену којим се бави сликар они су делови јединственог света и идејне матрице, неоскрнављене догађајима које познајемо из новијих векова наше историје. У свету Љ. Јовановића (у складу са основном функцијом митског) нема неразрешивих сукоба и непријатељстава, а супротности су – ма колико сирове и непосредне – комплементарне и напоредо присутне: симболи борбе и аграрног благостања се допуњују и преплићу, смрт и живот су нераскидиво повезани, умирање у ритуалу лапота прати чудно, гротескно коло, све је проткано ичшезлим мистеријама. Заједно са сликама, Јовановић осмишљава и друге чињенице везане за свој измаштани свет, нуди писана објашњења и реконструкције, трудећи се да његова уметност буде активна, да пророкује и мења. И наравно – да непрестано остварује комуникацијски мост између оног некада и овог сада, да просторе и времена повеже у јединствени, згрушани доживљај.
Овај текст спада у тематске категорије:
