У претходно поменутој књизи Драгославе Копривице, на страни 73, помињу се речи професора Шантрена код кога је Олга Луковић-Пјановић бранила свој докторат на Сорбони:
“Госпођо, ја се с вама не слажем, али вам дајем титулу доктора грчке филологије, јер сте је заслужили. На бојном пољу војник, који има осечај части, признаје вредност и своме непријатељу. Ја вам за ваш рад честитам, јер вам је за њега требало много воље, истрајности, па и храбрости.“
У Србији ми треба да дочекамо неког нашег професора Шантрена! Да једног дана доживимо да Српска академија наука и уметности крене у преиспитивање устаљених парадигми, да допусти критичарима и скептицима да образложе своје аргументе. На крају, зар не би било логично да званичне институције попут САНУ и историјских института пригрле српску аутохтонистичку историографску мисао као своју и тако свету представе сво богатство у разноликости историографског истраживања међу Србима.