Света Гора (Ἅγιον Ὄρος) је заједница православних монаха која се простире на целој површини грчког полуострва Атос. Забележено је да су на Атосу, 820. године, живели еремити. Византијски цар Василије Први, повељом из 883. године прокламује целовитост заједнице монаха са Атоса и ставља их под своју заштиту. Света Гора је као манастирска заједница формално основана 963. године, када је монах Атанасије основао мана стир Велику Лавру, данас највећи и најзначајнији међу светогорским манастирима. Он је увео киновијски живот, уместо до тада преовлађујућег пустињаштва. Први свеопшти типик о уређењу живота на Светој Гори, познат под именом Трагос донет је 972. године.
Византијски цар Алексеј Трећи Анђел дозволио је 1198. године Стефану Немањи (у монаштву Симеон) и његовом сину Растку (у монаштву Сава) да обнове запустели грчки манастир Хиландар, али га је потчинио манастиру Ватопед. Монаси Симеон и Сава, желећи да на Светој Гори и Срби имају свој манастир, упутили су молбу карејском проту и Светогорском сабору6 да им се уступи манастир Хиландар. Алексеј Трећи је, после молбе прота и Сабора у јуну 1198. одлучио да се Хиландар да у власништво Симеону и Сави, као потпуно самосталан манастир „да буде Србима на поклон вечни“. Исте године Стефан Немања издаје златопечатну повељу
Хиландару, којом га устројава као српски манастир и ктиторско наслеђе Немањића. Алексеј Трећи, који је био таст Стефана Првовенчаног, доде лио је манастиру звање лавре или царског манастира.
Рад написао: Зоран Вацић
Овај текст спада у тематске категорије:
