Феноменологију Михаила Петровића и његове спектре повезује намера да се иницирају дисциплине које би математици и њеним применама значиле суштински подстицај. Но док је феноменологија од свог настанка привлачила пажњу јавности и била предмет истраживања, за спектре се то не може рећи – премда је Петровић недвојбено изражавао наду да ће се управо на овој теорији засновати ефикасна и универзална метода. Математички спектри при том оцртавају два принципа од значаја током последње деценије његовог живота: линеаризацију података приликом рачунске обраде и поступак ”геделизације” који кодира језик помоћу природних бројева. Губи се из вида међутим да Петровићев код није представљен природним, него реалним бројевима који у том погледу сажимају целокупни предмет математичке анализе. Тако схваћена, математика одговара спектралном поступку чинећи јединство са својим применама у физици, хемији и другим областима. Категорички скелет ове методе је појам континуума, чиме се указује сродност са интиуицизмом Браувера код ког је то основна структура свести. По Брауверовом назору, она је установљена интуицијом времена – што наговештава његову важност у заснивању математике. Од значаја је размотрити Петровићеву теорију из тог угла, чиме би се указала веза са математичком феноменологијом која времену такође придаје нарочито место.
Рад израдио: Милош Миловановић
Илустрација преузета са “shutterstock”.
Овај текст спада у тематске категорије:
