Српски језик и југословенство

Крај XIX и почетак XX столећа донео је значајне промене у србијанском друштву. Стицање државне независности и територијално проширење након Ослободилачких ратова (1876–1878) и Берлинскога конгреса (1878) поспешило је капита листички развој Кнежевине Србије и њену тежњу за изграђивањем демократске заједнице. То је време када и у политичком и у економском погледу Србија постаје привлачна не само за Србе из околних земаља, него и за суседне, посебно словенске народе који су тада и даље под влашћу страних завојевача. Слободна Србија неминовно се усмерила према развоју града (који су Турци напустили већ 1867. год.) и јачању грађанства. Улога Београда као србијанске престонице и српске културне метрополе бивала је све већа.1 Године 1882. Кнежевина Србија прерасла је у Краљевину Србију, а њен први (нововековни) краљ био је Милан Обреновић (владао 1868–1889). Унутарњи политички миље био је обележен оштрим супротностима између политичких странака и апсолутистичке политике краља Милана,  аустрофилски настројеног (Тајна конвенција с Бечом, 1881). Мајским превратом (1903) у Србији је на власт дошла династија Карађорђевић, на челу с Петром Карађорђевићем (владао 1903 1921), која ће се, за разлику од последњих Обреновића, више везивати за Француску и
царску Русију. Под Карађорђевићима су обновљени планови о борби српског и других јужнословенских народа за коначно ослобођење и уједињење.2 С таквим програмом образују се и поједине политичко-револуционарне организације, као Млада Босна (1904), или Уједињење или смрт, позната и као Црна рука (1910). Утолико пре што је анексијом Босне и Херцеговине (1908), још једном провокацијом према Србији, Аустроугарска стезала обруч око Србије, распоредивши сада своје војне снаге и дуж њених западних граница (исп. Екмечић 2011: 304–342).