Ликовни приступ разматрању обредних елемената у српским народним бајкама са женским јунацима омогућио је праћење егзистенцијалних, иницијационих промена на телу јунакиње, као на скулптури у настајању. Схватање Огиста Родена да извајана фигура представља врсту еволуирања између две равнотеже показало се врло применљивим и на вајање књижевне фигуре која еволуира из једног у наредно егзистенцијално стање. На примеру бајке „Зла маћеха“ (Вук, 33) демонстриране су промене у телесном ставу и обличју јунакиње-пасторке које припремају, симболизују и окончавају прелаз девојке из једне животне етапе у другу.