Драгољуб Триндић је својим дугогодишњим присуством на домаћој ликовној сцени стекао статус уметника без чијег дела не би било могуће у потпуности говорити о оној врсти поетског дискурса који је посвећен неговању културе тла. Иако афирмисан у различитим областима визуелног стваралаштва, од цртежа до илустрације књиге, у Триндићевом раду доминирају уља на платну чија је иконографија саткана од скоро амблематских приказа руралних крајолика. Његов стваралaчки credo је чврсто утемељен на основама фигурално-представљачког. Ипак, Триндићев реализам није подређен дословном миметичком цитирању појавног света. Он полази од предметног да би утисак о виђеном проткао мисаоним, емотивним и духовним нитима унутрашњег уметничког сопства стварајући хармоничну визуелну целину аутономне естетске вредности. Триндић се креће на линији од фигуралног ка асоцијативном, долазећи у неким делима чак на руб апстракције (Слатински гај).
Драгољуб Триндић је ликовно лирска младица Тамнаве. Он је самоникли уметник, који се није родио како навика налаже, већ је избијао као каћун. Или шефтелија, као што избијају воде у кладенцима и мајкама. Већину онога што се у сликарству учи и годинама доучава Триндић је добио као дар кроз боју мајчиног млека. Учитељи су га касније учили ликовним разликама. Већ у првим цртежима и бојадисањима се видело да ће тај самоникли младар надрасти завичајни атар, што се и догодило.
