У раду је укратко обрађена веза између цркве и стратегије Византијског царства. Премда је Византија водила ратове наслањујући се на традицију римске империје а не на вођење светог рата утицај цркве у војним плановима Константинопоља је био веома значајан. За разлику од ислама и западног хришћанства који су своја верска начела наметали силом Византија је користила мисионаре за пацификовање непријатеља. Тиме је често успевала да од дотадашњих непријатеља добије савезнике. За пропаганду византијског хришћанства а тиме и саме Византије коришћени су и анахорети који се углавном јављају у средичкој теми и то углавном у пограничним крајевима према Србији. Напоменимо и да премда
Византија није познавала свете ратове попут џихада или крсташких ратова ипак је за Византинце сваки рат био свети рат јер су сматрали да је Ромејско царство под божјом заштитом а василеус је божји изабраник па је самим тиме сваки рат са Византијом, на неки начин, био рат са самим Богом и божјим поредком на земљи.
Илустрација: Наташа Стајић-Царевић
Овај текст спада у тематске категорије:
