Србија 1876. године није могла да води офанзивни рат са циљем обарања Турске али је могла да води офанзивни рат са ограниченим циљем. Користећи могућност брже мобилизације, Србија је извела веће снаге на ратиште на почетку рата. Међутим, српско командовање је распарчало те снаге, без израженог тежишта напада што је омогућило Османлијама да, најпре зауставе српску офанзиву, а затим, да у противофанзиви концентрисаним снагама, потуку српске распарчане снаге.
Концентрацијом снага на левој обали Јужне Мораве Османлије постижу двоструку надмоћ на тежишту и током јесени настављају успешну офанзиву која је крунисана одлучном победом на Ђуниском вису. У време потписивања коначног примирја стање Срба није било тако лоше као што је изгледало, јер Османлије нису имале могућности да наставе офанзиву због врло лошег оперативног положаја као и опште стратегијске ситуације, па је њима мир потребан исто колико и Србима.
Овај текст спада у тематске категорије:
