Кроз пустиње Кулук-баре

Економска (не)моћ Србије одувек се заснивала на коришћењу природних богатстава. У Винчанско доба били су то: чисте воде, плодна земља, питоме животиње, и што је најважније – вредни и мирољубиви људи. Становници винчанске културе (5200 – 4200 године пре нове ере) бавили су се пољопривредом, ловом и риболовом, занатством и уметношћу. Протицањем времена, како су бивали богатији, житељи ових крајева постајали су све похлепнији и ратоборнији. Мање су радили а више пленили. Током световно-грамзивог Римског доба, највећа материјална богатства стицана су отимачином. Слично се одигравало и током духовно-грамзивог Средњег века. Осим пљачке покорених суседа, пљачкана је и Природа. Сечене су шуме и отварани бројни рудници … Притом се увек наводи чињеница да су за српске великаше, у средњевековним рудницима радили посебно увежбани немачки рудари (Саси), који су, кад год је требало, бивали и вешти ратници… Данас, током у Србији незапамћеног антидуховно-грамзивог доба, све је слично. Једино што у огромним површинским коповима, уместо вредних немачких рудара, роваре џиновске немачке машине, кадре да плодне равнице претварају у јалова брда, иза којих зјапе свемирски кратери. Понекад се питам – живимо ли ми то на Земљи или на Марсу?