Ево кратког чедног есеја о пријатељству, који сам осмислио са својих седамнаест година. Пријатељ је човеку потребан у сваком животном добу, али у периоду интезивног бујања личности у коме сам био када сам ово први пут написао, пријатељство је насушна потреба. Након што сам мало порастао и сазрео, схватио сам да заправо сви прави-православни хришћани треба једни према другима да се односе као пријатељи. Зато се међусобно називају браћом и сестрама. То је идеалан однос међу људима, а идеално и савршено у овом свету оштре отуђености и саможивља још увек не постоји, али му свакако треба тежити, на индивидуалном и колективном нивоу. Есеј који сам написао пре 22 године, износим овде у непромењеном облику.